груди, раздрагава живце и чини те набрекло срце удара као прекаљен челични чекић, а бујна, ватрена младост стапа се, утољава и разблажује у изливу заносне, слатке, безмерне, безумне љубави. Јес, балканац је страсан љубавник и ја бих му то пре урачунао у врлину но у махну.

— Наравно у таквим приликама љубав не зна мере и границе и ту је грешење лако и природно. Па ипак наш народ стоји у томе куд и камо више над свима суседима својим. Ма како да је наш свет сладострасан и склон да се заборави и изгуби у полном уживању, опет зато његова су застрањивања несравњено мања но код суседа његових. Узмимо на прилику Румуне. Они су у томе далеко иза нас. Сем најближе крвне везе, код њих се ни на што више не пази. Породични односи код њих су јако разривени. Родитељи и деда, браћа и сестре — то се још једино штеди. Иначе све је друго помешано! Бар тако је код наших Румуна у Балканији. А, докторе, шта мислиш ти о томе?

— Факт је, светлости, да смо ми куд и камо чистији и чеднији од Румуна — прихвати доктор. — Ваља само помислити на њино стрнџање. Јамачно сте слушали о томе. То је права саблазан. То је некакав њин обичај. Младићи полежу по трави полеђушке. Девојке, окићене цвећем, обилазе око њих, играју, певају док свака себи