живу муку док похвата крајеве злочину, јер нико од сељака неће ништа да сведочи.

— Јес, то сам чуо — рече кнез - да по селима девојке обично губе девојштво пре удадбе. Откуда то, докторе?

— Ту су узроци разни, светлости, ми смо прилично источњаци, бујна раса, топла крв, а поглавито сам начин живљења но селима, сама природа; куд год се окренете готови природни будоари, овде шумарак, онде велика густа пшеница, или сврх човека високи кукурузи; сеоска младеж обојега пола, по послу, често се налази у пољу, у шуми, и кад се тако момчић и девојка нађу у једном од тих природних будоара, зар је ту далеко до греха! — рече доктор и развуче усне у широк осмејак.

— Да, да, страсна раса, бујна, топла, крв — прихвати кнез — то си добро рекао, докторе! Ми становници Балканије још смо деца Истока. Оно исто топло сунце источно, које даје гавран боју нашем грожђу, које оставља своју жеравицу у нашем вину, то исто сунце гаси своје пламене зраке и у крви нашој, сипа своју јару у жиле наше, зажиже огањ у срцу нашем, огањ на коме кључају сви сокови организма, а на том сунчаном жару прекувана, пречишћена, снажна и једра крв, румена као рубин, густа као сладак сок са узрела чокота балканиског, надима