сија срећна звезда великих Косанића, који с правом могу понети име „оцеви отаџбине.“

Не скидајући поглед с доктора, кнез га упита, да ли он збиља тако млели, и је ли то баш његово истинско уверење, на што доктор одлучно изјави, да тако мисли не само он, но „сваки балканиски родољуб“, и да то није само просто мишљење и уверење, већ политичка исвест, управо „национално „вјерују“ целога једног народа.“

Кнез се био расћеретао; он је радознало распитивао за разне особине народне и једнако је понављао доктору:

— Само хоћу све искрено да ми говориш; ја хоћу да познам и махне, па и пороке мога народа.

Доктор је говорио „искрено“ и они су тако редом претресали једну но једну особину народну.

У питању о вредноћи или управо о лености народној обојица се сложише да је балканиски народ — лен! Ту је нарочито г. доктор био красноречив. Он је живим бојама цртао примере народна нерада, нехата, хаљкавости; развио је читаву теорију о источњачкој индоленцији и чамотињи; правио је упоређења како ради балканиски, а како, на прилику, немачки радник, и извео је закључак, како је Балканац мекушац и неиздржљив у раду, тако да нигде не би могао