се каже. Шта је то? Балканија је добар спахилук. Каква круна, какав престо, каква династија! Али ипак, ово је једна земља, један народ, засебна држава!...

— Наравно, господару, наравно! држава! и то млада држава, којој још цела будућност стоји тек пред њом, држава која тек има да расте, да се развија, да се слави, и она и њени владаоци.

— Да збиља, кад смо већ на томе, кажи ми искрено, докторе, верујеш ли ти у будућност Балканије? — рече кнез и упре поглед право доктору у очи.

Доктор се збуни. Њега је изненадило ово питање. Управо изгледало му је чудно: „откуд овом шипарцу оваква питања?“ Одмах је у себи закључио да је овде моро радити нечији туђ утицај, само што се није могао одмах сетити чији.

Старајући се да прикрије своју забуну, доктор је одговарао околишно, уплећући у свој одговор похвалу династије и кнежеве личности: како је мудрост и јунаштво деде кнежева створило ово државе што данас имамо, како ће мудрост и врлине „достојна потомка“ увећати и обогатити старе тековине предака новим добитцима, и како на послетку Балканија мора напредовати „докле је год води и док над њом