Чисто збуњен толиком пажњом кнежевом, млади доктор топио се у изразима захвалности и учтива снебивања, но кнез му заповеди, да без многих парада заузме место с леве стране, скочи и сам у кола, седе с десна, и викну кочијашу: ка..а. а. ас!

Кнежев кочијаш знао је шта то значи. То је била засебна команда. Кад кнез командује ту страшну реч, онда је то значило: сад ваља летети, па остало што или не остало. На ту грозну команду бедне гардисте само се обично згледају. Они тада већ знају да ће сутра дан бити крвавих, огуљених бутина и као биволска кожа дебелих задњица, а и по које липсало кљусе — али „таква је служба“! Кад кнез изда такву заповест, онда обично сва остала кола остају по читав сахат, два, па и више позади; напред одјури само кнез и гарда, која не сме заостати, па ма сви поскапали.

Тако је било и сад. Наместив се згодно у колима кнез командова „ка..а..ас“! — и кочије полетеше равним друмом као лака стрела из добро одапета лука.

Изненађена, остала пратња покуша да догна кнеза, али сви убрзо видеше да им је мука узалуд, с тога један по један почне изостајати, а кнез и доктор, праћени гардом, наскоро се изгубише у даљини.