коње, оне сјајне коњанике, па онда фркне на нос, као да би хтело рећи: „Па добро, возите кнеза, возите, па шта је с тим, шта дижете толику џеву, шта сте ви бајаги бољи од мене! - кљусад као и ја — и, утешив се таком философијом, равнодушно продужи даље пасти.

Овда онда виде се по где где у пољу гомилице људи — раде нешто. С лева чују се ударци секире: „тап туп“.... - то неко сече нешто, човек се не види, али му се чује рад. С десна опет, чак тамо горе под брдом, некакав леп, пун мушки глас пева јасно гласовито:

Чак тамо на обзорју, из густих зелених шљивика провирују црвени шиљати кровови и високи бели димњаци, над којима се дижу праменови беличаста дама.

То је какво село.

Опијен балзамом свежа пролетња јутра, очаран красотом дана, лепотом природе, новином призора — кнез се осећао веома расположен, управо блажен. Трљајући захладнеле руке и навлачећи на рамена огрнути војнички шињел, он те у два три маха понављао: Ah, comme s’est beaux! Ah, mon Dieu, comme s'est superbe (Ах, како је лепо! Боже, како је дивно!),