крај пута. Кад чују из далека зврку кола говеда престану пасти, дигну главу, гледају зачуђено у ону сјајну булументу, што лети друмом, и на један пут, поплашена, окрену леђа, напну реп и утеку уз ливаду. Кад мисле да су довољно далеко умакла, од онога за, њих загонетног чуда, онда се окрену, баце још један срдит поглед за кнезом и његовом пратњом, па онда продуже пасти.

Час је то сељанка, са заденутом сукњом за појас, с котарицом на руци, тера пред собом чопор оваца. Кад чује треску за собом, она се окрене, сјури овце с друма, спусти сукњу, престане плести, и са својим овцама стоји мирно крај пута, гледа заједно с њима овај сјајни спровод, не разумевајући више од њих, ко ли је и шта ли је ово.

Час сретнеш но два три, но три-четири сељака, терају пред собом пар волова, један носи о рамену јарам, други пребацили мотике; кад им жандарми викну, они прејуре волове преко рова, стану крај друма и гледају. Кад се спровод приближи, они скину капе и зину. Тако стоје док цело оно чудо не пројури, а онда у живом разговору пођу даље.

Час је то опет какво старо кљусе, пасе у чајиру крај пута. Кад се путници приближе кљусе дигне главу, гледа за тренутак оне хитре