приметан у големој, густој трави; даље је зелен пољанаст брежуљак, пропланак у густом гајићу, па опет њива, опет шумарак, опет шарена ливада, и тако све даље и даље, докле ти год око допире. Овде онде, у сред зелене пољане, стоји усамљен храст, каткад зелен, каткад са сухим врхом, а понекад и сав сух и оголео. Његове криве, голе, чворновате гране изгледају као сухе руке немоћна старца, који, усамљен, у сред пољане диже руке небесима и проси - шта? росу? кишу? топло сунце, младост! — не, њему то више не треба, но проси појачу буру која би га оборила и спустила на земљу, да преда вечном одмору своје уморне кости, своје стогодишње, шупље груди.

Овде онде вијуга дуга врзина, или бело кишом исплакано, накривљено прошће.

Али нада свим царује свеопште, непрекидно, једноставно зеленило.

По овом зеленилу, као растопљено сребро, блистају се сјајне росне капљице, у залатку беле као грумичци слеђена шећера, на сунцу ватрено сјајне, с преливањем у најлепше боје.

По равном путу, журно поправљеном и нарочито за кнежев пролазак спремљеном, лете као стрела брзе кочије кнежеве.

Овде онде срета се и по који живи створ. Час је то чопор говеди, која мирно пасу у ливади