странке, које је Врбавац за сад сматрао као најопасније противнике своје. Дочеци, светковине, гозбе, којима ће кнеза сретати по унутрашњости, таман ће бити згодне да га занесу и очарају. И он и Растислав вратиће се у Звониград усхићени, умирени, испуњени осећајем потпуне безбедности, а то ће бити најзгоднији тренутак за одсудан удар, јер ће ови тада најмање бити на опрезу.

Била је само једна једина незгода — Растислав ће употребити ову прилику, да се што више зблизи с кнезом! Но то би могло имати неког значаја само онда, кад би кнез и даље остао кнез.

Тако је Врбавац смислио овај пут, па га одмах сутра дан изнео својим друговима, осталој двојици намесника, као важну политичку потребу.

Бојећи се да то не буде каква замка Врбавчева и да се кнезу што не деси баш на овом путу, Растислав се с почетка одупирао, но брзо је попустио, разагнав своје сумње, а намамљен помишљу: како ће овај пут бити ванредна згода да се што присније зблизи с кнезом, да младога владара што боље придобије за се.

Што се тиче кнеза Мутимира, он је једва дочекао овај пут. Млад, здрав, снажан, пун младићске бујности, он је видео у овоме путу само