одбранити од непријатна и веома нелагодна осећаја који га је обузимао, кад год би му јутром донели извештаје да се такви гласови шире по граду. Тада је осећао живо и јасно като је цела његова грађевина, како су сви планови његови засновани на ровитом и клизавом земљишту. Једна ситница, једна случајност и цела зграда, коју је он тако дуго и тако трудно подизао, може се срушити са страховитим шумом и скандалом. При тој замисли кожа му се јежила и он је у таквим тренутцима осећао само једну једину потребу: „да се свршава, да се што пре свршава“.

Што се дан кнежева пунолества ближе примицао и овај осећај Врбавчев бивао је све јачи и досаднији. Сад пак, кад је то пунолетство тако рећи на прагу, код нас од њега не дели више од 3 месеца, намесник Врбавац осећао је да је одсудни час дошао и да више за дуго не може бити разгађања.

Али баш услед тога он је осећао потребу да мало дахне, да се прибере, да још једном с почетка до краја брижљиво прегледа цео свој скројени план, да опроба јачину појединих поставака својих, да види да се није где год преварио, рачунајући позитивно с непоузданим чињеницама. Једном речи као што војсковођа у очи главне битке прегледа војску, утврђења, спрему, и целокупну бојну готовост својих трупа, тако је