— Ја вам опет понављам; ове се ствари врше у поверењу. И ту веровање мора бити потпуно. У осталом ја сам ту; из Звониграда се никуд не мичем. И зар бих ја смела вас обманути.

- Добро! али како се узима тај отров упита ђенерал.

— Како год желите. У шољи каве, у чаши ракије и вина, у тањиру супе — све је једно. „Лек“ је без боје (она је непрестано звала свој отров „леком“) ни на шта не мирише, малко је накисео, иначе ни по чему га човек не би распознао од обичне воде. Само кад дуго стоји постане љигав и почне заударати на бели лук; али га дуго не треба држати. Обична кавена кашичица довољна је да успава најачега човека, тако да га успава, да се тек у рају пробуди. То је, господине пуковниче, и Ката вам нема ништа више да каже. Сад изберите: хоћете, нећете, како желите?

— Добро! Кад ми можете донети?

— За пет дана.

— А цена?

— Сто жутих дуката, господине пуковниче

— Пуковник климну главу одобравајући.

— Видећи да пуковник одмах пристаде на цену Ката се поправи:

— Сто жутих дуката лек.

Пуковник је прекиде: „Какав лек?“