— Је ли могуће да има таква отрова? То је баш како ваља, баш како ваља. Какав је то отров?

Ката је ћутала и гледала га својим хладним, подругљивим погледом.

— Збиља, какав је то отров? понови пуковник.

Ката климну полако главом и само малко, тек приметно развуче своје танке, успијене усне. Кад будете мој муштерија, видећете и то.

— Муштерија! Па наравно да ћу вам бити муштерија. Што бих вас иначе звао! Али дед те, кажите шта је, како је; одредите мало из ближе.

— Не рекох ли вам, ухвати за гушу, стегне и удави. Шта хоћете више, рече Ката одсечно.

— Али какав може бити тај отров? То изгледа нешто врло чудно. То не верујем.

Ката се маши своје велике мараме и пребаци је опет преко главе. Укрштајући преко појаса њене крајеве, она рече немарно:

— Дакле не верујете, господине пуковниче. Сумњате! Онда да ја идем. Нема ту ништа.

Пуковник је гледао у њу зачуђено, док је она намештала своју мараму. — „Ама молим вас“ рече он сад.

— Нема ништа, господине пуковниче, ви сте паметан човек. Ви знате да се те ствари