— А! То?

Пуковник је пресече:

— Молим вас да се разумемо. Отров, необичан, непознат отров, отров који се ни по дејству своме, ни по последицама својим не да лако пронаћи и обележити; такав отров, од кога ће ко га узме, на сигурно умрети, а ни његовој родбини ни лекарима да не буде изазивана сумња, да је он отрован. Ето то мени треба. Ето то је-

Ката се смешила.

— Тако! То ми се допада. Чисто, јасно и отворено. Е, саслушајте сад и ви мене. Такога отрова има, господине пуковниче. Јесте ли чули за бољку, што се зове гушобоља? Ви учевњаци зовете то некако друкчије. Али то је то. Ја знам шта је. Има дакле отрова, од кога се добија гушобоља, кад га човек узме. Он врло просто ради — стегне за гушу и удави. Доктори не знају шта је болеснику; они виде гукруе, гуши, прогласе болест за гушобољу и отровани оде под земљу, а у тевтере и књиге запише се да је умро од гушобоље. Никоме ни на памет не пада да сумња и да тражи други какав узрок смрти.

Док је Ката говорила, пуковник је гледао у њу забезекнуто.