тиче. Иначе таке ствари ни за обична човека не узимају се олако у уста.

— Па добро! Баш и да би било за, кнеза, па шта је с тим?

— О молим! није ништа. Добро је. Штогод је на путу треба уклањати... Али да не дангубимо, господине пуковниче. Изволте ми рећи шта желите, кад желите и како желите, па ћу вам онда ја казати шта могу ја ту учинити.

— Кажите ми, знате ли ви какав отров, где лекари не би могли одмах познати чиме је човек отрован, нити би могли брзо дати како противно средство да отрована спасу.

— Кажите ви мени само шта ви желите, а за отров — то ви не брините.

— Па, ја вам ето кажем шта хоћу. Хоћу, да ми кажете, знате ли за какав онакав отров како рекох.

— Па наравно, господине, да знам. Али будите добри па ми кажите, желите ли ви да ја свршим посао, или хоћете само да вам ја дам што треба, па да свршујете сами.

— Ви не можете ући стално ни у какву већу кућу. Ваша прошлост затвара вам врата. А с поља радити — то не иде. Што ви нама дакле, можете помоћи, то је да набавите потребна средства, и да нам објасните њихову примену. Отров и поступак — то нам треба.