збунио га је. Ова жена својим фамилијарним понашањем управо се натурала да се с њим изједначи. Пуковника је то вређало, али он није имао начина да то избегне. Мањ да је најури. Али сад је већ и то било незгодно. Он је пред њом говорио, а она је тако брзо прозрела у његове тајне. Није знао управо шта да чини, да ли да јој призна оно, што је већ и сама видела и да говори с њом отворено, или да прекине све и онда, наравно, не може радити с њом ништа. Он је и сам мислио да јој доцније мало наговести ствар, али се није надао да ће му је она одмах овако у почетку прозрети и‘ овако јавно у очи креснути. Ката као да је опазила ову забуну пуковникову. Не чекајући га да се опорави, она продужи даље.

— Можда је господину пуковнику мало зазорно, што ја овако, што но реч „с неба па у ребра“. Али таква је моја навика. Ја волем да сваку ствар зовем њеним правим именом. Ја идем ствари увек најкраћим путем. Не видим шта би овде имали да се снебивамо једно од другог. Вама треба власти, господине пуковниче, рече она развлачећи сваку реч и ударајући гласом на реч „власти“. При тим речима њене се усне развукоше у чудан, ђаволски осмејак.

- Вама треба власти, а мени треба пара. Помоћи ћемо се узајамно. Сваки ће имати своје.