Њега веома зачуди ова промена. Шта би на један пут овој жени! Но она га брзо изведе из недоумице.

— Да, мој господине! стара робијашица. Док погледам човека, знам шта му мисли свака длака на глави, а ви ми причате шта вам је ко поручио и шта коме треба! Мени! О, господине пуковниче! Како вас није жао да само дангубимо око тога. Та ја не бих била Ката, кад не бих одмах видела у чему је овде ствар.

Она спусти глас и крочи корак ближе зачуђеном пуковнику.

— Вама смета кнез? Је л те? Обратили сте се мени, као старој мајсторици у тим стварима. И добро сте учинили, мој г. пуковниче. Нико вам не би могао боље и подесније свршити тај посао од мене. Ја умем и да радим и да ћутим; умем управо све, што је нужно за такав посао. Ту сам ја заиста прави доктор —- рече Ката осмејкујући се и показујући прстом на своје груди. — Прави доктор! Што ја изоперирам, то је свршено; ту више никакви мелеми не требају. Наравно, господин пуковниче, то кошта. Али код таквих ствари за цену се не пита. Главно је добар, сигуран посао. А то Ката зна, — рече она показујући прстом своје чело.

Пуковник је саслушао све ово, чисто пренеражен. Овака дрскост, овако отворен говор