— Хм, хм! да! То ми је натоварио бригу на врат један пријатељ. Њему то треба, а не знам управо зашто — рече пуковник нерешљиво.

Ката устаде жустро и оштрим покретом руке смаче велику, црну мараму с главе, која јој је падала до пола леђа.

— Дозволите да збацим ову марамчину — рече она са свим другим, много јаснијим и много оштријим гласом, но што је до сад говорила. За тим поправи мало хаљину око врата, махну руком преко чела те уздиже прамен испале косе, па онда мету леву шаку на срце, а десном се подбочи на кук. Леву ногу избаци мало напред, као глумац који се спрема да отпочне декламацију.

Све ово гледао је пуковник Врбавац с чуђењем. Он виде како се ова женска наједанпут преобрази и од оног скромног, мирног страшљивог створења изађе нешто дрско и одсудно.

— Господине пуковниче — рече жена, а глас јој је био јасан, звучан, али уздрхтан, но то дрхтање давало му је само још већу снагу.

— Господине пуковниче — рече она — ви имате овде посла с једном робијашицом!

Ове речи биле су тако изговорене, да — можда је срамота рећи — пуковник осети да му целим телом прође нека језа. Он се уплаши.