Даље се у чланку карактерише ово дело као „најцрњи злочин у новијој повесници“, а кнез се оплакује као највећи родољуб и мудри управљач, који је уздигао углед Балканије.
Кнез је погинуо и Звониград је личио на узрујану кошницу, у којој је на један пут нестало матице. Чуло се неко неразговетно, потмуло, пометено брујање, које је свашта могло значити. Влади и привременом намесништву била је прва брига да одрже ред и тишину, као што се у прокламацији и наглашавало. Према томе су одмах предузете и подесне мере. Одмах сутра дан донесени су укази:
„Да се војска постави у ванредно стање.“
„Да се опредељење закона односно преки судова распростре на случајеве где спокојство и јавни поредак то изискује.“
„Да се ванредно стање огласи у целој земљи за сва злочинства и преступлења сем (§) параграфа 91., 96. и 104. б., в., г., д.
Ове су мере помогле. Ред нигде није био поремећен. У самом Звониграду као да је нешто мало шушнуло код универзитетских ђака, али је одмах опет све легло. Један професор, о коме се баш тада водила по новинама препирка под називом „Доктор радикалац“ скупио је био, како веле, ђаке пред школско здање, говорио им о слободи
