научи. Кад би пошао за волом кад пасе, па гледао само коју траву он обиђе и коју не дира — па би већ доста којешта сазнао што пре није знао.

— Кад ви тако много знате, онда јамачно морате знати и то, који је отров најјачи, и има ли отрова тако јака, да би од њега морала црћи и така снажна зверка, као што је....на прилику... та да, на прилику... рецимо, као што је медвед?

- Ката се опет мало осмехну.

— Знам, рече она, дижући у вис леву веђу. — Не могу рећи баш за медведа, пошто с медведима нисам до сад имала така посла, али отров је такав да би најјачега човека оборио, па ће ваљда и медведа. А вама треба баш за медведа, милостиви господине? — рече Ката чисто с подругљивим осмејком на уснама.

Пуковник се осети погођен овом прилично грубом, али умесном доскочицом Катином. Но њега опет више дирну оно подругљиво питање: „а вама треба баш за медведа?“ Он се сав зацрвени до ушију и хтеде рећи нешто оштро; но опет се уздржа, и, пошто је мало поћутао, он покуша да и сам окрене ствар на шалу.

— Та да, за медведа, управо за медведа, и није ништа друго да медвед, рече пуковник.

Ућуташе обоје; обоје су нешто мислили.