— Збиља, за што сте ви управо били осуђени.... је л те, ви сте били осуђени? — упита пуковник нагло.

Изгледало је као да се ломио док је ставио ово питање, а питао је за ствари које су му биле познате до ситница.

— Пет година провела сам у затвору.

И ако је све то знао, пуковник се учини као да га је то јако зачудило.

— Пет година! то је много, веома много, особито за једну - даму.... Пет година, то је читав век.

— У два маха пет година само у затвору; а два пут у притвору, један пут 5, други пут 9 месеца — то је још једну годину и два месеца одозго — рече жена климајући главом жалосно.

- Мора бити да је кривица била велика. Ја сам нешто начуо. То је било некакво тровање; потрована је, како ми се чини, цела једна породица.

— Нешто тако јесте. Али то је испало са свим како не треба. То нико није хтео. Ту моје праве кривице није било.... Али шта то сад вреди! То је дугачка прича, милостиви господине — ако допустите да говоримо што друго.

— Молим вас — прихвати пуковник нестрпељиво — ја вам опет понављам, никаква снебивања, никаква оћуткивања, потпуна отвореност — то је права погодба да можемо што радити.