Ката је била остара жена, тако око својих 50 година. Висока, црномањаста, дугуљастих, присувих образа, с проседом, црном косом и веома живим, али упалим плавим очима, — ова је жена некада морала бити доста лепа. Трагови те лепоте још су се и сада јасно опажали; њено је лице и сада било веома интересно лице, ма да је било по неких црта, које су наговештавале као да их је урезала дуготрајна патња и страдање. Ово је била баба Ката коју смо већ познали напред.

— Ја знам по нешто из ваше прошлости, госпођо. С тога не треба да вас зачуде нека и нека моја питања. А надам се да ћете ме предусрести с поверљивошћу, пошто немате узрока да ма шта прећутите. Ви знате да сте амо дошли за ваше добро и да вам се код мене не може десити ништа рђаво.... Ја рачунам да ми потпуно верујете, да безбрижно можете учинити сваку услугу коју од вас будем тражио.

— Па, кад сам већ дошла, милостиви господине, можете се слободно поуздати, као у себе сама. Ако вам треба верна служба, нигде је боље нећете наћи.

— То се и ја надам....

Пуковник застаде; после опет продужи:

— Чуо сам да ви знате многе ствари које нико више не зна.

— Несрећа је велики учитељ.