њему, увек је паметније да их узима из оних друштвених редова, у којима се злочин сматра за обичну ствар.

Пуковник уђе у собу нагло. Непозната госпођа устаде и одмах се маши руци пуковниковој. Он јој пружи руку, но не даде да му је пољуби.

— Ви живите стално сад овде у Звониграду, госпођо? — упита Врбавац.

— Па... живим, господине; овде сам сад с ћерком.

— Шта, зар имате ћерку?

— Имам... поћерка ми је; управо ја сам јој тетка; сироче, остала је мала без оца и мајке; ја сам је и подигла.

— А је ли вам удата ћерка?

— Није.

— А иначе родом нисте одавде?

— А! мој род! И сама сам већ заборавила одакле сам родом. Тамо чак с ердељске границе.

Пуковник је знао потанко цео живот ове жене, но он је опет запиткивао то ово, то оно, колико тек да направи увод у разговор.

- А ваше је право име? — упита он.

— Ката! — одговори женска.

Метаподаци

  • Силазак с престола : роман / написао Карио Амурели : ELTeC издање
  • Тодоровић, Пера (1852-1907)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Цветана Крстев
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Штампарија код "Просвете" COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1892 - Београд
  • Лиценца