Пуковник Врбавац имао је неке особине, које су му много помогле да се из друштвене низине попне на највећу висину у друштву.

Он је потпуно само себи веровао — ствари о којима је хтео да остану тајна, радио их је сам, не поверавајући се никоме, сем оних који су били неопходни помагачи у каквом послу. Био је дрзак, али и врло покривен. Кад је имао да учини што ризично, решавао се обично на оно што ће свету изгледати најмање вероватно.

Та му је тактика често помагала. Разнесе се на прилику какав ружан глас о њему. Неко и поверује. Али сви озбиљнији људи одмах се питају: је ли могуће да он тако што учини? И пошто је ствар сувише неприлична за њега, одмах сви одговарају. „Зар г. Врбавац; један пуковник, намесник да учини тако што. Ох, то није могуће.“ Тако „није могуће, није могуће“ — па на томе и остане. Спасе га баш то, што учини оно што нико не би веровао да ће учинити.

Ко би на прилику могао веровати да ће један Врбавац — он лично ступати у овакве везе и познанства. Па баш да исприча целу ту ствар сама та особа — ипак, ко ће њој веровати да је Врбавац с њом лично општио?

А после он је овако мислио: ко чини какав злочин, ако већ мора имати саучесника у