— Госпођа Јованка! пријави момак пуковнику Врбавцу некакву жену, која је, сва у црнини, чекала у предсобљу.

Пуковник је у тај мах нешто писао. Кад чу име „г-ђа Јованка“ — он баци перо и чисто скочи. После као да се покаја што је тако учинио пред момком, те се опет поврати и седе за сто, а момку рече немарно:

— Каква је то г-ђа Јованка? Је ли долазила још који пут?

- Не знам; од кад сам ја овде чини ми се да није.... А и забунђала се по глави, па не могу добро ни да је видим — одговори момак.

— Уведи је у салу и реци да ћу ја сад; нека ме малко причека.

Момак оде. Пуковник опет одмах скочи иза стола. Могло му се познати, ко би га добро загледао, да га је долазак ове женске узбудио. Стаде пред огледало и поправи огрлицу од кошуље, махну дланом преко браде да види да ли је добро избријан; усука обадва своја пуна брка, а левом ногом непрестано је цупкао, што је код њега увек био знак да нешто врло живо мисли. Још се једном загледа у огледалу, искашља се па се упути право у салу, где га је чекала непозната госпођа.