А из њених светитељских уста лију се слатке речи од милоште, или мудре речи од поуке. Она је добра као добар дан у години; она је блага као сама благост; она је оличено доброчинство, богата свима врлинама. Али оно чиме је она истински велика, узвишена, недостижна то је она неисцрпна, она безмерна љубав њена. Она је сва љубав, љубав и жртва. Она је дала живот целом једном свету и она осећа да сва, душом и срцем припада томе свету. Она за њега живи, она би за њега сутра тако лако и тако радо умрла. И за њу је то тако просто и природно! Она не може себи ни да представи да би то и могло бити друкчије.

О слатка, мила слико, — драга сенко из далеке, минуле прошлости, како се полако помаљаш из сива заборава, и како постајеш све јаснија и живља, и како је одмах ведрије на души, чим се осети анђелска близина твоја — срце живље куца, груди слободније дишу, крв топлије тече.

Ако има светитељака, или ако их је икада било, оне су морале бити оваке, као ова слика како је ја сад представљам.

Па и ово је била једна жена и ово је била једна баба.