вештица“ као да постаје обичан назив за жене, пошто пређу неки број година. Опаке пунице — постале су пословичке.

Најпосле, оно мишљење народно, да је баба гора и од ђавола, да она може чак и оно што ни ђаво не може, довршује ружан суд и рђаву оцену старих жена.

Зле духове, разне опаке бољке, а по некад и саму смрт сликају у облику бабе.

Чума, гвоздензуба, вештица, баба-Јага, — и друге ругобне прилике људске фантазије — замишљају се и представљају у облику бабе.

А међу тим шта има лепше, узвишеније и светије од старе жене, окружене породом својим и породом порода свога, децом својом и унучићима и праунучићима својим. Зар може бити лепше и дирљивије слике од бабе, окружене низом покољења којима је она дала живот. Она је у средини на старачкој столици својој. Све друге главе надмаша њена седа глава, украшена чистом седином, белом као најбељи снег на планини.

А око ње пуно плавушастих и црномањастих округлих главица — и све су то огранци њена моћна стабла. Неки се још играју по патосу, други седе наслоњени око бабине столице; трећи стоје у наоколо и пажљиво слушају мудре речи, или лепе, заносне приче, које „стара мајка“ тако складно и тако лепо прича.