можеш њоме послужити и на сред улице, поред толиког света, а опет да те вико не опази.

„Та би справица избацивала на даљину од 10—15 корака малу, шупљу, челичну иглу, налик на игле код штрцаљке за упрскавање морфијума.

„Та би иглица стајала у вези с маленим мехурићем, који је тако удешен да се кроз иглу излије, кад она у што удари и забоде се.

„Тако би ова справица избацивала те иглице као стрелице, а оне би биле удешене тако да рахат могу пробити и кроз одећу, и забости се у тело човеку кога гађају. Све то вршило би се без пуцња, без ларме — тихо; човек би могао добити такав удар на сред улице, па никад да не дозна откуда је дошао.

„Но тек сад настаје оно што је најважније и што нас овде интересује. То је, какав отров ови опасни људи мисле метати у мехуриће на тим својим стрелицама!

„Наравно, ту би се могао употребити сваки течан отров. Но њима је то мало. Садашњим отровима махнишу што се лако растварају и брзо ветре. Хтели би какав отров који се годинама може носити сакривен, а да не изгуби снагу. Даље, хтели би отрове који производе тако страшна дејства, да се човек ужасава од саме помисли на таку смрт. Тражећи то, њима