— И баш хоће да сатре?

— ’Оће, вели!

— Лако је нама сад! У целоме срезу нема села у коме немамо својих људи. Нас има на две стотине!. А и остали не мрзе на нас.

— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.

— Он је луд онда!.. Кад је све казао, шта је њему остало?..

— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!

— Дознаће он, тако вели.

— Не морамо се ни састајати овако.

— Него?

— Дођем ја код тебе, ти код мене. Хвала богу, зар се не може звати „на ручак“, „на вечеру“, на „посело“... Па онда, крштења, венчања — све нам је жива згода.

— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се досетци.

— А осим тога, зар се не мож и писмо написати.

— Оје!.. те још како!

— Само кад је он казао шта ће да ради. Ми се сити можемо насастајати, док нам он у траг уђе!..

— Та, човече, не бојим се ја за то! — рече поп.