— Знам, брате, знам! Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до века остати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише, па...

Учитељ узда’ну... Лепа слика изађе му пред очи... Али она за њега беше само у успомени.

— Никад, попо! — рече он.

— Шта?. Никад се нећеш женити?

— Никад!

— А што?

Учитељ ћуташе.

Поп се насмеја:

— Оженићеш се ти, ној Драгановићу, те ош како!

— Не!.. Не!..

— Већ ако је шта друго ту? — рече поп.

Учитељ опет ћуташе. Поп Живко нехте да га узнемирује.

— Дај дијете каву! — викну он.

— Не треба кава; ја нећу! — рече учитељ.

— Што нећеш?

— Врућина је.

— Ех! врућина!.. Шта ти је, бога ти!.. Што се на једаред окари?

— Ништа — рече учитељ и насмеши се. — Па тако баш капетан?

— Он тако!