— Па шта веш поп Лука?

— Он ништа!.. Вели: „жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а није право да он сам пати за све нас!.. Оно — право да кажем — он нама и не може ништа!.. Ни ме рани ни поји. Ја сам свој господар... Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...

— Па тешто! Нек премести!

— Знаш шта?

— Шта?

— Не мораш ићи!

— Него шта ћу?

— Нисмо ваљда ни ми гоље!.. Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну кућицу, па живи мећу нама!

— А.. не!..

— Што?

— Ја сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога мога века!

Дете донесе послужење и наслужи учитељу.

— Знам — рече поп — али ти проклети премештаји!.. Шта ћеш?.. Преместе те одавде негде даље. Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...

— Па ако!... Спремајући се за овај позив, ја сам се добро наоружао!.. Све што год ми натуре — претрпећу, јер имам зашто!..