— Не мари ништа!... А где је госпођа? — упита учитељ.

— Отишла је пред госте. Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сестра са ћерком. Него, остаћеш на вечери.

- Бога ми, нећу моћи; кућа ми сама.

— Чудна чуда!... Баш ће те погледати жена или ће плакати деца!.. Има, ваљда „фамилијаз.“

— Има, али и њега сам пустио кући да ради.

— Доћи ће, ваљда, довече.

— Доћи ће.

— Е, па?.. Остаћеш, остаћеш да разговарамо.

— Па, најзад...

— То је већ решено!.. Него дедер! Скини капут!.. „Распиштољи“ се човече!.. Погле мене!

Попа беше у кошуљама; само једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.

Учитељ скиде капут; раскопча прсник и кошуљу раздрљи на грудима.

— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа најстаријој својој девојчици.