— Помаже бог!

— Бог помог’о, учо! — рече Арсен, онај сељак што га је довезао.

— По богу, Арсене, брате, како можеш радити на овој врућини!

— А морам, брате! Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!

— Па ниси се ни ознојио?

— А.. почео сам!.. Шта би ти радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?

— Ух! мани!.

— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..

— Ваљало би! — рече учитељ.

— Јес’ чуо! Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...

Учитељ се насмеја. Онда се поздрави и крену се даље.

Дебели хладови у шуми хлађаху његово врело тело. Сео је на зелену травицу, запалио цигару, (пропушио је опет) па се дао на уживање...

Око подне стигао је кући поп Живковој. Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што буде бог дао.