— Тако брате, тако!

— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.

— Добро Перо, иди.

— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.

— Сад ће бити све наређено, рече капетан.

— Вала вам, господине, и наздравље!

— Да бог да у здрављу, Перо!

— ’Оћеш и ти, Ђоко?

— Сад ћу и ја Перо.

— Па можемо заједно.

— Заједно ћемо — рече Ђока.

— И Пера оде. Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:

— Шта велиш, капетане?

— Ваљан човек! — рече капетан.

— Красан, сладак човечић! — додаде Ђока.

- Бога ми, јест! — рече капетан и тури руку у џеп.

— Знаш шта мени јутрос рече?

- Шта, Ђошо?

- Вели: „Ђоко, брате! Тебе сунце грејало; сушти си покојни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!.. Красан човек!

— Постарај се и ти, те види, да нема у твојој околини који „бунтовник.“ Сви они, видиш,