— Дакле нови уча — рече кмет. — Е како си?

— Хвала богу.

И остали сељаци приђоше и руковаше се с њим.

Кмет отвори писмо и прочита га. Онда га сави и метну у џеп.

— Седи, учо.

— Ама, ја бих школи.

— Сад ћеш. Деде, Перо, — рече дућанџији — донеси једно послужење учи. Седи учо.

Учитељ седе. Они се окупише око њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д. Док он рече:

— Ама да ми је да ми се ствари однесу у школу. Ту је кочијаш.

— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше са сељацима причајући им о новоме учитељу како је то „један сладак човек.“

Кочијаш дође.

— Деде, Арсене, мој братац, одбаци учине ствари горе, до школе.

— ’Оћу, како не би’! рече Арсен.

— Шта ја имам теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући се руком у џеп.

— Ништа, господине!... Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.