— Ох!... Да ти ’оће пасти шака, мајку му његову!.. И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!

— То му не гине!.... Него што ти брате дође Бога ми, учинио си ми услугу!.. — рече капетан.

— Па, реда је, господине. Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече Петар.

У тај пар пандур унесе каву; они ућуташе.

Пошто пандур изнесе шољице и пошто му капетан нареди да никог не пушта, попалише цигаре.

— Па којим си послом, брате? — упита капетан Петра.

— Па, ’нако, неким мојим пословима... Имам ту, код суда, на извршењу четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше. Знате, треба ми новац, рад сам у неки посао да се пустим, где ми ви опет требате.

А какав је то пос’о? — упита капетан.

— Рад сам, знате, господине, да зидам мејану у селу. Општина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила, па кад већ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на руци.

— И ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.

— Оно.. могуће је. Треба да то јавим господину министру. Јеси ли ти начинио какву молбу? упита капетан Петра.