— Који су?

Газда Ђока зинуо од чуда.

— Та... попови...

— Који попови? —- упита жудно капетан.

Та... ова наша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.

— Зар они?

— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.

— Тако дакле.

— Ја!.. Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи. Веле, биће онда за све добро.

— А чему их уче?

— А ничему, бога ти!... Само троше речи! Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по новинама...

— Ко оно пише по новинама?

— Учитељ.

— Дакле он?

— Он главом. Мени каже то онај мој угурсуз.

— А кад се обично састају?

— Ноћу.

— Састају ли се још на ком месту осим у вашој механи.

— Састају.