— И довео сам једног „нашег“ човека. Ако ти ’теднеш, он је рад да се с тобом састане. Донео је и једно јагње. Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници. Дуката ваља;

— Добро, добро, рече он и зазвони.

Пандур се појави.

— Кажи томе сељаку нек уђе — рече капетан.

— Томе, што је са мном дошо — рече Ђока.

— И реци тамо, жени, нек укува три каве те донеси овамо.

— Разумем, господине — рече пандур и притвори врата.

За мало и уђе сељак. Обучен је био газдински.

— Ово је, капетане, наш Пера Ивић. Красан човек!

— Е, мило ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?

— Из Б...

— Из Б...?

— Јесте, господине, ја сам из Б...

— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи тајно састају? упита капетан.

— Па... јесте, господине, одговори Пера.

— А знаш ли који су?

— Неке знам.