Пријављени уђе. Беше то човек висока раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао. Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима млатараше или их мећаше на раздрљена чупава прса.

— Добро јутро, капетане!

— Бог дао, Ђошо!

— Како си, капетане?

- ’Вала богу, Ђошо!

— Јеси мирно спав’о?

— Добро, богу ’вала!

— Е ако, ако! То ми је мило чути.

— Седи Ђошо.

- Он седе.

- Пуши — рече он и пружи му кутију дуванску.

Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не прште. Онда узе други и опет поче савијати. Видело се на њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.

— Па, које добро, Ђошо?

— Па, вала, капетане, није баш ни добро. Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!

— ’Вала, Ђошо, ’вала!