— молим ти се, господине!... Нужда је, брате! Ја сам човек танког стања, па не могу да ти ка’м — да се парничим.

Он ћути.

— Молим ти се, господине!

— Добро, добро!.. Изађи тамо те очекај мало.

Марко спусти дукат на астал па изађе.

Он узе дукат и мету га у џеп, смејући се.

— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна! И, враг га знао — сваки има!,. Ово је бога ми, добро! Бог да поживи оног чикицу, што ме упути овамо!...

Пандур уђе и унесе нека писма те мету пред-а-њ.

Он узе једно, отвори, поче читати и намршти се.

— Шта?... рече.

Прочита писмо и други пут.

— Није могуће да има икаких тајних дружина у моме срезу!.. Најзад, шта му знам! Увидећу, и онда ће им пресести тајни састанци!...

Сави писмо и метну у џеп.

Онда узе разматрати друга писма, Посавија их као акта, написа неколико речи на једноме полутабаку и зазвони.

Пандур уђе.