— ’Ајд, остави то! Имам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече се капетан.

— Само сам ’тео да ти покажем, да видиш... Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен. И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака!..

— Где су?

— Ето, код нас у селу... Прво и прво ти је кмет. Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, преко прста, па он јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!.. Па сам дош’о ’вод, тебе...

— Шта ћеш?

— Да му ти то како наредиш. Напиши му — писали му „белег“ за мало дана!

— Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и маши се руком за звонце.

— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па да би што и платио!..

— Шта! — рече он и намршти се.

— Марко попридиже леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, те му показа.