И зајиста, на првоме савијутку кола се спустише на ниже. Угледа се и црквица са њеним позлаћеним крстом; виђаше се и неколико кућа. Пред једном кочијаш заустави коње.

— Зар је то школа?

— Није. Дућан.

— Па шта ћемо ту?

— Да сиђемо. Ту је кмет.

Неколико људи стајаше у авлији. Они гледаху путника и питаху се: ко ли то може бити?...

Он сиђе с кола; руком стресе мало прашину са одела, скиде шешир и стаде отресати своју дугу косу.

Уђоше у авлију, па онда у дућан. У дућану сеђаше неколико људи на клупи која стајаше уза зид. Дућанџија прекрстио ноге на тезги, па везе неки јелек.

Кад младић уђе они прекидоше разговор и погледаше сви у њега.

— Помаже бог!

— Бог помог’о!

— Је ли овде кмет?

— Јесте. Ми смо! рече један риђ човек што сеђаше баш до тезге, и устаде.

— Ја сам овде постављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни писмо.