Он је се тамо упознао са многим личностима од „важности“ — приликом свадбе шуракове; са некима се још и тикао. Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад моћи ни привирити.

Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окрене леђа. Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.

Међу тим, овде-онде појављиваше се по неки „бунтовник.“ Таке људе људи на влади нису могли трпети; њих је требало искорењивати или бар заварчити.

За то је требало чиновника.

Он је био „поуздан“ човек. На њега се је могло и по препорукама и по личном познанству — ослонити, и њега послаше у један срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.

Његов се сан испуни. Он говораше жени:

— Видиш сад!

— Видим — рече она.

— Реко’ ли?

— Тако је.