И он подиже пиштољ, токорсе да га себи у прси опали.

Капетан га ухвати за руку.

— Остав’ то! — викну.

— Па шта ћу да чиним? — упита он, бајаги, очајнички.

— Сутра ћеш знати; сад иди!..

Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.

Задовољан се спустио у кревет.

— Шта ћеш! Кад ’оћемо до нечега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — рече сам себи.

— И није се преварио!

Капетан не само да му даде ћерку, него у његовој листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“

И он доби са ћерком капетановом и нешто новаца уз њу, и писарско место у оближњем срезу.

— Први је корак срећно испао — рече честитајући себи — сад, ’ајд даље!...