Он осећаше тешке болове од удараца, али је стегао срце само да би одржао своје достојанство.

— Ја је „љубим“, господине — промуца он.

— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?

— Срцу се не заповеда! — рече он одважно и погледа капетану у очи. — Ево, узмите, узмите овај пиштољ, и убите ме!

И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану.

— Убите ме к’о бога вас молим!.. Убите ме тако вам свега што вам је најмилије!.. Убите ме — само ме не одгоните!... Јер ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се морати сам убити!...

Капетан се скаменио. Чуо је да читају о тој љубави у „Љубомиру у Јелисијуму“ и другим романима тога доба, али у то није веровао. Сада након гледа очима, рођеним очима ту љубав у својој кући.

„Будући“ смотри да се он колеба.

— Ја не могу да живим без ње! Сав мој живот нека ђаво носи!.... Сад знате све и реците!... Бар ћу о једном трошку и себи пресуду изрећи!