Обуче се, углади се — по свом обичају — па се диже у кафану на каву.

У канцелариско време био је на свом месту. Узео перо, па пише ли — пише!.. Капетан је нешто доцније ушао у канцеларију него што је обично улазио. Виде-га ведра и весела као обично, и упита:

— А... како је, Саво?

— Хвала на питању, господине, врло добро! — одговори он стојећи по свима прописима учтивости.

— Не жуље те ни очи?

— Ништа, господине!

— Врло добро, синко! ’Ајд, ради сад!...

Другови његови, практиканти, завидели су му, но он је се само у себи смешио.

Тако је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.

Но једаред ухвати га капетан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?.. Строги капетан поста још строжији, намршти се, скиде лулу са свога дугог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза поштено абоносовином....

— Оца ти твога!.. како си смео, како си смео кажи ми!.. А?...