И ту се распиштољи његово бећарско задовољство. Дође му мило да мисли: о младој жени на десници, о добро намештеној соби, о каси што стоји у једноме ћошку, о великоме уважењу код старијих и о великом поштовању код млађих...

— Шта би ми онда валило?.. Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“... Звр!... Ко ли то иде?... Господин ћата или капетан! Скидају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!... Свет овај, овај гејак, кикаљ — он је само научио да слуша. Подвикни му, намршти се мало, па, ако оћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!... Што ти се да у овоме чину проживети — то нигде!...

Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.

— А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само Саву!.. Онака вуцибатина, па ви’ш ти, молим те!.. И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’оћеш!... А... славу вам вашу!.. Одбијајте ви жмире у канцеларијама. Сава уме овако!...

Лепо свану, а он се још по кревету претура. Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли његове не узбуђиваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.