дотерам неку јапију. Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода... А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!... Пфи!... мука!... Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете... Славе ми моје!. ’волике сузе у очима. А одпр’о све четрима па држи с’онице... Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!... И опет — довуче, јуначки довуче кући!... А ’нако је наметан ка’ иксан! Оћеш на премер у Шабац. Само реци нек он чује: „’оћу у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези. Ти си у Шапцу!... А миран ка’ јагње. Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа! Стоји ка’ крава; ни да се макне! Велим ти: нема га до мора!...

Младић се беше замислио, али му одговараше са обичним одговорима у тим приликама: „е“!.. „хм! хм“! Тако и сад рече:

— То је добро, бога ми!

— Ја шта мислиш!... Ено, ви’ш! Оно је чкола.

— Које? — упита овај.

— Оно што се виде три оџака.

— Па то није далеко. Имамо ли још колико да путујемо.

— Сад ћемо се спустити низ брдо.