Ал не мари!. То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...

Пошто попуши цигару, испра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако оде у капетанове одаје.

Како уђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаници руци.

— Добро јууро!

— Бог добро дао, синко!

— Честитам вам празник! У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.

— ’Вала, синко, ’вала!... Ти жив и здрав!... Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! — рече капетан.

И, милоште ради, повуче га мало за уво.

— Седи, Саво! — рече капетаница.

— Нека, госпоја, могу ја и постајати.

— Нека, нека!... Не би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...

— Ето, лоле!... А лаже, знам да лаже!... рече капетан.

И опет га повуче за уво.

Госпава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га.

Он се само смеши и тако умиљато одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Госпави памет стала.