око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.

Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план остварити.

У капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке. Он је се морао једној улагати, па на који било начин.

И, зајиста, тога дана, чешљао је се по сата пред огледалом и увијао оно мало брчића; чистио четком неколико пута своје ново одело, а у себи је говорио:

— Нека, вала! Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!... Та стара сам ја лола, улагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпаве. Истина, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра. Неколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви’ш осмене се... Сад када ме види у овоме мом новом оделу, па ’вако углађена — е, нема јој друге — него што ’оћу, оно мора бити!.. Они ће се мало џапати, али шта ће — мораће попустити... Ко сме гледати чудо очима!...

И задовољан самим собом, запали цигару и стаде пред огледало, па пушећи, посматраше сваку цртицу на своме лицу.

— Нос ми много велики, славу му његову!... Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...