тим, њега мука шчеличила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати капетан.

И већ је почео радити на томе. Мотрио је шта капетан воли, па је само оно и радио. Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.

И он ти је с места почео улагивати се капетану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао од смеја.

Доста пута тек би капетан рекао најстаријем ћати:

— Овај наш Сава има право детиње срце; нешто ми је ушао у вољу...

Елем, таким начином он стече наклоност свог капетана тако, да му је он поверовао да рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.

И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и своје, разуме се да поред капетанове „јабуке“ није ни своју заборавио.

Све је више пљенио свога старијега док није дочекао, да, на св. Николу, славу капетанову, послужује